Mešenje hleba

Žene su uranile pre sunca i ptica                  
dok pšenica još pod maglom spava
i odškrinule vrata hlebarnica.
Žene su stale kraj punih naćava.

Oterale su nedostojne želje,
zaboravile na sve ružne zbore,
kao vodeničar kad žito melje,
kao orač kad izađe da ore.

Po kosi im palo sitno cveće belo, 
stoji svaka ispod mladog venca.
Seju, seju, a srce ih odnelo
do ćerke malene, do sina prvenca.

Opijene mirisom brašna, često                           
one se nasmeši, prestanu da gnetu
čini im se ne tiču rukom testo,
već njivu svu u rodu i cvet.

Žene su uranile pre sunca i ptica,                                 
pre zore što beži, beži žuboreći,
širom se otvorila vrata hlebarnica
mirišu pečeni hlebovi iz peći.

Na tople hlebove žena spusti dlane
i na zenice joj pada sena:
Blagosti neke naiđu vremena,
hlebom jednim neka se plemena nahrane!

                                   Desanka Maksimović